Док ислам поставља човека као „калифа“ (заштитника и повереника) на земљи, он му намеће дубоку одговорност према свим осталим живим бићима у универзуму. Иако је концепт права животиња релативно нов феномен у модерном свету, исламска традиција је још пре 14 векова дефинисала животиње не само као „ресурсе“, већ као бића са правима која заслужују поштовање.
У исламској мисли, животиње нису бездушна бића која постоје за произвољну употребу људи. Напротив, баш као и људи, оне имају своје друштвене поретке, језике и структуре заједнице. Часни Куран открива ову чињеницу са веома упечатљивом универзалном перспективом.
„Нема ниједне животиње која хода по земљи, нити птице која лети са своја два крила, а да нису заједнице (народи) попут вас. Ми у Књизи ништа нисмо изоставили. Затим ће бити сакупљени пред својим Господарем.“ (Ел-Ен’ам, 38)
Овај ајет показује да су еколошка равнотежа и права животиња под божанском гаранцијом. Кршење права животиње заправо значи угрожавање права „заједнице“ коју је створио Аллах.
Према исламу, свако биће у универзуму има јединствен однос са Створитељем. Животиње су такође део овог духовног екосистема и сећају се Аллаха у складу са својом природом.
„Зар не видиш да Аллаха славе они на небесима и на земљи, и птице раширених крила? Свако зна своју молитву и своје слављење. Аллах добро зна шта они раде.“ (Ен-Нур, 41)
Ова перспектива позива муслимане на дубоку понизност према природи и животињама. Птица која лети небом или мрав који хода по земљи део су божанског величања и заслужују поштовање само због тога.
Док Куран скреће пажњу на користи које животиње пружају човечанству, он учи да се тај однос не сме заснивати на експлоатацији, већ на захвалности и саосећању.
„И животиње је Он створио. У њима имате топлину и многе користи, а од неких се и храните. У њима је за вас лепота (и уживање) када их увече враћате и када их ујутру пуштате на пашу.“ (Ен-Нахл, 5-6)
Израз „лепота и уживање“ у ајетима је прилично упечатљив. Животиње нису само средства за искоришћавање меса, млека или снаге; оне су такође естетска бића и човекови сапутници на свету. Ова свест о „поверењу“ (еманету) достигла је врхунац у пракси нашег Посланика Мухамеда (с.а.в.). Радосна вест о човеку коме су опроштени греси јер је дао воду жедном псу, или забрана лова на животиње из задовољства (спортски лов), камени су темељци ове цивилизације саосећања.
Ислам проширује правду од пуког међуљудског концепта да би обухватио сва жива бића. Мучење животиња, преоптерећење радом, ударање у лице или њихово коришћење као мета строго је забрањено у исламу. Исламска порука о животињама је јасна: Будите милостиви према онима на земљи, да би Онај на небу био милостив према вама. У овом систему веровања, заштита мрављег гнезда или показивање нежности према птици није обично добро дело, већ само освајање Створитељевог задовољства.