Jedna od najčešće diskutovanih tema o islamu širom sveta je položaj žene u društvu. U današnjim debatama često se tvrdi da islam zapostavlja žene. Međutim, značajan deo ovih procena potiče iz istorijskih praksi ili lokalnih kultura koje se pripisuju religiji, pre nego iz osnovnih izvora islama. Da bi se jedna religija zdravo procenila, potrebno je pogledati njene temeljne tekstove. U slučaju islama, ti izvori su Kuran i učenja proroka Muhameda. Kada se ovi tekstovi ispitaju, vidi se da je pristup islama ženama često veoma različit od percepcije koja se predstavlja u javnosti.
U Arabiji 7. veka, gde se islam pojavio, društveni status žena bio je veoma ograničen. Žene često nisu imale pravo na nasleđe, ekonomska nezavisnost im nije bila priznata, a u nekim slučajevima bračni odnosi su mogli sadržati ozbiljne nepravde. Kuran je u takvom okruženju doneo odredbe koje regulišu pravni status žena. Naime, Kuran jasno navodi da će žene dobiti deo nasledstva: „Muškarcima pripada deo onoga što ostave roditelji i rođaci, a i ženama pripada deo…“ (Nisa 4/7). Ova regulativa predstavlja značajnu pravnu promenu s obzirom na društvenu strukturu tog perioda.
Prema Kuranu, žena i muškarac su stvoreni iz istog porekla u pogledu ljudske vrednosti. „O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas od jednog čoveka stvori, a od njega je i drugu njegovu stvorio“ (Nisa 4/1). Ovaj stih otkriva da se ontološka vrednost čoveka ne menja prema polu. U islamu superiornost nije povezana sa polom, već sa moralom i odgovornošću. Kuran ovaj princip izražava ovako: „Najugledniji kod Alaha je onaj koji Ga se najviše boji“ (Hudžurat 49/13).
U islamskom poimanju čoveka, žena i muškarac su jednaki u pogledu duhovne odgovornosti. U Kuranu se vernici i vernice pominju zajedno: „A vernici i vernice su prijatelji jedni drugima: traže da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćaju“ (Tevba 9/71). U drugom stihu se navodi da će ista duhovna nagrada biti data vernicima i vernicama: „Alah obećava vernicima i vernicama džennetske bašče kroz koje će reke teći“ (Tevba 9/72). Ovaj pristup pokazuje da religijske odgovornosti i duhovne vrednosti nisu ograničene na pol.
Što se tiče braka, Kuran naglašava princip uzajamne odgovornosti i poštovanja. Kuran navodi da su supružnici element poverenja i zaštite jedni drugima: „One su odeća vaša, a vi ste odeća njihova“ (Bekara 2/187). Ovaj izraz pokazuje da se brak zasniva na uzajamnom poverenju i bliskosti, a ne na odnosu moći. Pored toga, Kuran pridaje veliku važnost principu pravde u braku i upozorava u vezi sa poligamijom: „A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda se oženite samo jednom“ (Nisa 4/3).
U vezi sa položajem žena u društvu, Kuran ne nameće moralnu odgovornost samo ženama. Princip privatnosti i moralnog ponašanja prvo se upućuje muškarcima: „Reci vernicima neka obore poglede svoje i neka čuvaju stidna mesta svoja“ (Nur 24/30). Zatim se isti princip izražava i za žene (Nur 24/31). Ovaj pristup pokazuje da je moralna odgovornost društveni princip.
Učenja proroka Muhameda takođe jasno naglašavaju dobro postupanje prema ženama. Prorok je rekao: „Najbolji od vas je onaj koji je najbolji prema svojoj ženi“. Takođe, u drugom hadisu je preporučio milost prema ženama i posebno tražio da se poštuju njihova prava. U islamskoj tradiciji status majke je takođe izuzetno poštovan. Kada su pitali proroka Muhameda kome treba činiti najviše dobra, on je tri puta odgovorio „tvojoj majci“, a zatim „tvome ocu“. Ovo predanje pokazuje koliko se ceni trud i požrtvovanost unutar porodice.
U prvom periodu islama, žene su imale aktivnu ulogu ne samo u porodici već i u društvenom životu. Hatidža je bila uspešna trgovkinja i pružila je značajnu ekonomsku podršku u prvim godinama islama. Aiša se smatra jednim od najvažnijih izvora znanja u oblasti hadisa i prava. Ovi primeri pokazuju da su žene u prvim periodima islamskog društva mogle imati aktivnu ulogu u obrazovanju i produkciji znanja.
Ograničenja prema ženama koja se danas vide u nekim muslimanskim društvima često ne potiču iz osnovnih učenja religije, već iz istorijskih tumačenja ili lokalnih tradicija. Kada se ispitaju principi koje postavlja Kuran, žena se definiše kao pojedinac koji se smatra jednakim muškarcu u pogledu ljudske vrednosti, ima ekonomska prava, duhovnu odgovornost i može doprineti društvenom životu.
Zaključno, osnovni izvori islama postavljaju okvir koji ima za cilj zaštitu dostojanstva i prava žena. Kada se ispitaju Kuran i učenja proroka Muhameda, vidi se da žene nisu obezvređene, već naprotiv, imaju snažan status u pogledu ljudskog dostojanstva, poštovanog položaja u porodici i društvene odgovornosti. Da bi se pravilno procenilo pitanje žena u islamu, potrebno je odvojiti principe koje postavljaju religijski tekstovi od praksi koje su se pojavile u različitim društvima tokom istorije. Kada se napravi ova razlika, razume se da je islamsko poimanje žene često mnogo sveobuhvatnije i uravnoteženije nego što se misli.